авала новости https://avalanews.mypage.ru/ MyPage.Ru - Blog 60 <![CDATA[Русија се поново уписује у ред светских сила и у бици коју је започела – не може изгубити]]> https://avalanews.mypage.ru/rusia_se_ponovo_upisue_u_red_svetskih_sila_i_u_bici_kou_e_z.html ЕУ ЈЕ ЗАПОЧЕЛА ПРВИ ЕКОНОМСКИ РАТ ИЗ КОЈЕГ ЋЕ ИЗАЋИ ПОТПУНО ПОРАЖЕНА И ПОЛИТИЧКИ ПОНИЖЕНА



Украјинска криза се не решава по старим правилима игре и у матрицама које су до јуче биле важеће, већ по принципима који се управо успостављају
Очигледно, за Русију је украјинска криза само средство које ће искористити за позиционирање у међународним односима. И, што дуже буде трајала украјинска криза — Русија ће имати све шири маневарски простор за свој наступ
Све су прилике да ће и САД из свега изаћи са „нерешеним исходом” у рукама, само што ће у њиховом случају то бити доживљено као тежак пораз. САД ће изгубити монопол у светској политици и мораће да преиспитују своју позицију
По завршетку Првог економског рата Кина ће бити најважнија економска сила на свету. Она је способна да у парампарчад разбије америчке финансије (имала би и сама Кина штете од таквог корака, али остаје све на процени колику дугорочну корист би извукла и да ли вреди претрпети такву штету на средњи рок)
Услед слома Европе, САД могу у крајњем исходу „извући нерешен резултат”, који ће им омогућити какву-такву стабилизацију у систему међународних односа у наредном периоду. Вероватно ће кључно питање за САД бити, да ли ће и у каквом облику успети да сачувају НАТО
Највећи губитник биће Европа. Да ствар буде по Европу још гора, без ње је украјинску кризу немогуће било отворити. Она је најодговорнија што је до овога дошло

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ (Фонд стратешке културе)

ТEШКО је пратити извештавање водећих балканских медија о украјинској кризи. Наравно, има ту часних изузетака (међу важнијим гласилима то су пре свих београдске новине „Политика” и „Вечерње новости” као и софијска „Дума”), али они само потврђују правило. А шта је правило?

То је латентно формирање слике како Русија битку у Украјини губи, без обзира на припајање Крима, те да је само питање времена када ће Москва бити сломљена. Најпре економски, па затим политички и на крају ваљда и војно (мада се војни аспект у извештајима јавних гласила још увек не помиње).

За почетак, ту су санкције које су уведене Русији. Наравно, медији које финансирају западне земље и не могу другачије да извештавају, па су њихови прилози пропагандна средства, а не објективно информисање.

На Балкану се против Русије води пропагандни рат. Међутим, чак и код новинара и аналитичара који покушавају да заузму објективну позицију јављају се овакви тонови. Зашто?

Можда је то подлегање пропаганди, можда свеже сећање на санкције против СР Југославије и бруталност Запада, можда и сагледавање стања из наше, уске „балканске перспективе”, која је у овој ситуацији и „жабља перспектива”, а вероватно ту има и нешто личних калкулација и заузимања ставова који неће претерано да упадају у очи западним цензорима. Тешка су времена, треба разумети и то...

На крају, један од кључних разлога оваквог постављања јесте и што се међународни односи посматрају из до скора важеће матрице, која је подразумевала постојање једнополарне асиметричне структуре светског политичког система. Та матрица више не постоји, после сиријске и либијске кризе она је коначно растурена (њено растурање је трајало последњих десетак година) и управо смо сведоци формирања нове.

Колико ће ово формирање трајати (две или пет година?), остаје да се види, као што ћемо тек видети и како ће она изгледати. Назиру се контуре мултиполарног асиметричног оквира, какав до сада није постојао у историји, али од развоја ситуације на глобалном плану зависи и њен коначан облик.

Зато, што се украјинске кризе тиче, ствари стоје сасвим другачије. Српски сатирични портал „Наша патка” текуће стање у Украјини овако описује: „Смањење напетости: Барак Обама је наложио повлачење два носача авиона и три разарача из Црног мора, док је Владимир Путин повукао четнике са Крима”. Свакоме ко жели да види и сме да види, то је лако уочљиво.

Ова криза се не решава по старим правилима игре и у матрицама које су до јуче биле важеће, већ по принципима који се управо успостављају. Да бих боље објаснио шта желим да кажем указаћу на три примера.

Прво, то је историјски говор Владимира Путина поводом присаједињења Крима од 18. марта 2014. године („Русија је самостални, активни учесник међународног живота, она као и друге земље, има своје националне интересе који се морају узимати у обзир и поштовати.”). Ово је Путинов „Manifest Destiny” који опредељује руско постављање у наредним деценијама.

Очигледно, за Русију је украјинска криза само средство, које ће искористити за позиционирање у међународним односима. И, што дуже буде трајала украјинска криза, Русија ће имати све шири маневарски простор за свој наступ.

Друго, на начин на који је преко редакцијског уводника (часописа Global Times, 03.12.2013) кинеска дипломатија поручила Дејвиду Камерону како „Велика Британија више није велика сила”, сада је такође објаснила своју позицију (Женмин Жибао, 23.03.2014): „стратешко приближавање Кине и Русије је сидро глобалне стабилности”.

Ваља подсетити да је у последњих годину дана Кина постала највећи увозник руске нафте, што је последица отварања нафтовода Источни Сибир-Пацифик у децембру 2012. године. Завршетком осталих планираних цевовода на Далеком истоку у годинама пред нама (део инфраструктуре већ је завршен, а крак до Владивостока стављен у функцију пре четири године), стичу се услови да Кина постане и највећи увозник руског природног гаса (уз њу, још ће важан увозник бити и Јужна Кореја).

Треће, дан после одлуке чланица мултилатералне конфигурације Г-8 да суспендују чланство Русије и наставе да функционишу у старом формату Г-7, државе БРИКС-а су јавно саопштиле да им не пада напамет да се придружују санкцијама против Москве. Из свега овога је видљиво да Русија координира своје потезе са Кином, Индијом, Бразилом и Јужноафричком републиком, а вероватно је и да исто ради и са Ираном и Аргентином, којима је такође у интересу убрзавање процеса уоквиравања нове структуре светског политичког система. Отуда и Путинова самоувереност и кинеске поруке о новом „сидру глобалне стабилности”.

И овде се враћамо на балканске медије. Њихова главна теза је да свет улази у „нови хладни рат”. Пошто ништа паметније није могло да се смисли, копирају се наслови из западних, углавном америчких, гласила. А опет, у америчким медијима ова подсећања на хладноратовски период више имају везе са покушајима мотивације широких народних маса (јер, САД су из Хладног рата изашле као велики победник, па зашто то не би било и у другом полувремену овог сукоба!?), него са стварним стањем на терену.

За „нови хладни рат” су потребна два блока, две носеће силе, две идеологије, биполарност у сваком погледу. Не да данас нема биполарности, већ нема никаквих назнака да ће до ње доћи у будућности. Посматрано из угла западњака, никаквом оживљавању Хладног рата не треба ни тежити. У таквим околностима са једне стране би се нашле западне земље, а са друге БРИКС (ово је чиста теоријска поставка, тешко остварива у политичкој пракси), па Запад не би имао никакву шансу у евентуалном сукобљавању.

У случају таквог рата, економија западних земаља би једноставно стала (због велике економске међузависности) и питање је када би се поново покренула (просечна старост становништва је релативно висока, популација навикнута на комфор — неспремна на губитке и одрицања, непостојање производних капацитета који су измештени у земље у развоју, у таквој ситуација би се осетио и недостатак тржишта за пласман капитала и услуга).

Израелски аналитичар, иначе добро упућен у збивања у међународној политици, Јаков Кадим, написао је како се налазимо у почетној фази Првог економског рата. Структура светског политичког система се мења због последица Првог економског рата, који је управо почео, а припрема је трајала доста дуго. Украјинска криза је само почетна битка у овом рату.

Дакле, да оставимо ми западну пропаганду и учешће српских медија по страни. Хладног рата неће бити. Мада је могуће да ће овај Први економски рат бити „хладан”. Може чак бити и „много хладан” за западноевропске земље.

Довољно је само да се драстично смањи испорука руског гаса у периоду новембар-јануар, па да ионако болесна европска економија доживи нови инфаркт. Последице које би наступиле могле би да се мере са Првим нафтним шоком из 1973. године.

Читаоце који су заборавили, треба подсетити да су тада, на пример, чланови холандске владе донели одлуку о доласку на посао бициклом. Не због екологије, већ због редукција услед којих је јавни превоз у Амстердаму функционисао као београдско Градско саобраћајно предузеће током НАТО бомбардовања 1999. године.

Током заједничке конференције са Херманом ван Ромпујом, Барак Обама (26.03.2014) је описао и каква ће средства бити коришћена у Првом економском рату: „ЕУ и САД су уједињене у подршци Украјини и решености да изолујемо Русију и натерамо је да сноси последице за своје акције”. У комбинацији са овим политичко-економским притисцима и акцијама, вероватно ће се комбиновати оружане акције ограниченог обима на терену.

До директног сукобљавања снага НАТО и Русије вероватно неће долазити, али ће НАТО наоружавати и обучавати (пара)војне формације у Украјини. Циљ је континуално подривање руске позиције и дестабилизација проруског југоистока земље.

Шта може бити резултат овог рата? Прво, што се Русије тиче, она из свега неће изаћи поражена. Економске санкције, без обзира на самоувереност руских званичника и постојање позамашног стабилизационог фонда, оставиће извесне последице на руску економију. Такође, Русија ће морати и да се посвети стабилизацији украјинског југоистока, што ће јој однети и време, новац, заокупљати пажњу, па ће имати мање времена за заузимање позиција у другим деловима света. У сваком случају, и то што Русија остаје непоражена биће доживљено као велики успех.

На овај начин, Русија се поново уписује у ред светских сила, после дводеценијског одсуства. Дугорочно, то ће јој донети низ привилегија и бенефиција.

Друго, све су прилике да ће и САД из свега изаћи са „нерешеним исходом” у рукама, само што ће у њиховом случају то бити доживљено као тежак пораз. САД ће изгубити монопол у светској политици и мораће да преиспитују своју позицију.

Многе опасности се крију за САД у Првом економском рату, а пре свега се тичу слабости долара. Џон Синклер упозорава да је довољно да Русија почне да наплаћује енергенте у свакој валути, истисне долар и тако учини да (због преласка на плаћање у еврима у трговини са Немачком) услед погоршавања паритета долар/евро у року од свега годину дана енергенти у САД поскупе за 25-40 посто.

Оваквих „студија случаја” које показују да су САД рањивије, него што је админситрација у Вашингтону то мислила, последњих недеља је пуно. А још више ће их бити када се у Први економски рат активније укључи и Кина, која је способна да у парампарчад разбије америчке финансије (имала би и сама Кина штете од таквог корака, али остаје све на процени колику дугорочну корист би извукла и да ли вреди претрпети такву штету на средњи рок).

Ипак, услед слома Европе, захваљујући војим капацитетима које ће одржати и помало због политичке инерције, САД могу у крајњем исходу „извући нерешен резултат”, који ће им омогућити какву-такву стабилизацију у систему међународних односа у наредном периоду.

Вероватно ће кључно питање за САД бити, да ли ће и у каквом облику успети да сачувају НАТО.

Треће, највише ће из свега профитирати Кина. По завршетку Првог економског рата Кина ће бити најважнија економска сила на свету. Са једне стране, њој ће руско преоријентисање на далекоисточна енергетска тржишта изградњом нових стратешких цевовода, омогућити стабилно снабдевање по повољним условима. Кина ће све мање бити зависна од америчких акција на Блиском истоку. Са друге стране, Кина ће добити прилику да заузме значајнију политичку позицију у свим оним деловима света из којих ће западни, а пре свега европски утицај бити истиснут. Колико ће Кина ту шансу искористити зависи од пуно ствари, тек европски слом ће јој донети нову прилику.

Четврто, највећи губитник биће Европа. Да ствар буде по Европу још гора, без ње је украјинску кризу немогуће било отворити. Она је најодговорнија што је до овога дошло. ЕУ је започела Први економски рат из којег ће изаћи потпуно поражена и политички понижена.

Не постоји човек који може рационално објаснити којим разлозима су се руководили лидери водећих земаља ЕУ да у ову авантуру улазе.

Како то Европи одговара сукобљавање са Русијом? Чему санкције против Русије?

Политика ЕУ у украјинској кризи се може свести на реченицу из „Подземља” Емира Кустурице: „Ушао мајмун у тенак. Следи катастрофа!”.

Да погледамо, шта после вишемесечног слепог праћења САД по питању Украјине ЕУ сада може да учини.

Прво, ЕУ се може постепено „тихо повући” из свега, као што је већ урадила 2008. после кризе у Јужној Осетији и Абхазији.

Друго, може наставити са јавним јуначењем и инсистирањем на одржавању бесмислених санкција које су уведене Русији.

Треће, неке земље ЕУ (Пољска, у првом реду) могу подлећи новом притиску САД и заоштрити курс према Русији.

Уколико дође до првог, ЕУ ће доживети велику политичку бламажу, а са друге стране много ће разљутити САД. То је оквир који не даје пуно простора за оптимизам по питању опстанка ЕУ.

Уколико дође до другог, њена политика ће временом бити исмејана, а од свега ће због руских контрамера европска економија трпети и одређену штету. Овакав расплет подстиче унутрашњу дестабилизацију ЕУ.

Уколико дође до трећег, онда ће и руске контрамере бити оштрије па ће овај рат постати „много хладан” за ЕУ. То ће последично отворити низ питања унутар водећих чланица и водити великој дестабилизацији. Уз све ово, од ЕУ се још и очекује да на сваки начин помаже Украјину, којој спаса нема, сагледавали ми то са економског или политичког становишта. Дакле, ЕУ ће се по том питању исцрпљивати преко сваке мере, а да ни сама неће знати зашто.

Да, постављање ЕУ је чисто мајмунисање које ће пуно коштати и њих саме, али и све нас око њих, који смо на њихов систем повезани и од њега у одређеној мери зависни. Или ће можда доћи до неког преокрета, који може да изведе Немачка!?

Пошто је коначно спознала да јој пуно укључивање у Први економски рат против Русије може донети само штету, Ангела Меркел (изјава од 27.03.2014) је нешто рекла и на ову тему, можда и најавила политички заокрет. На крају, Меркелова је и један од ретких европских политичара старог кова, у пуном смислу те речи.

Пуно је разлога који указују да је тако нешто могуће, још више оних који указују да је то немогуће, али све у свему, остаје да се види. У ратним условима се доносе историјске одлуке. А ми смо на почетку Првог економског рата.

Углавном, упркос тенденциозном извештавању већине водећих балканских медија, може се са великом сигурношћу тврдити да Русија из украјинске кризе неће изаћи као губитник. Чак напротив.

Најпре економске, па затим политичке, а на крају — могуће је — и безбедносне последице чекају Брисел. Врло брзо.

]]>
Sat, 29 Mar 2014 20:05:19 +0300 https://avalanews.mypage.ru/rusia_se_ponovo_upisue_u_red_svetskih_sila_i_u_bici_kou_e_z.html
<![CDATA[Путин је са Украјином објавио геополитички рат Западу]]> https://avalanews.mypage.ru/putin_e_sa_ukrainom_obavio_geopolitichki_rat_zapadu_1.html Из дипломатских извора у окружењу Сергеја Лаврова сазнало се да су Барак Обама и Ангела Меркел молили Путина да утиче на Виктора Јануковича и да га приволи да потпише споразум са опозицијом, онај споразум од 21. фебруара чији гаранти су била три европска министра иностраних послова. Путин је то учинио, а већ следећи дан су опозиција и Мајдан преузели сву власт, срушивши све договоре
Путин је тада схватио да више никаквим речима таквих „партнера“ не сме веровати. А они су још кренули да Украјину не само откидају од Русије, већ да то изводе по најгаднијем убрзаном сценарију
Путин је био напросто принуђен да продемонстрира Западу да Русија ни по коју цену неће дозволити „киднаповање Украјине“. Подршка Криму у могућем рату само је демонстрација да Русија започиње велику контраигру и да се Запад с њом мора договарати о конфигурацији нове кијевске власти и не правити се да је заборавио да Руси уопште постоје
Англосакси су у постсовјетском периоду толико били навикли да диктирају правила игре (а и да их мењају кад год им је било потребно), да су напросто били шокирани кад се испоставило да је Русија решила да диктира своја правила
Сада смо на прагу најозбиљнијег конфликта са САД за последњих 30 година – не војног сукоба, него оштрог политичког и финансијског раскида који ће покренути смену целе глобалне архитектуре. Ка томе је све ишло већ више година – од момента када је Русија почела да се ослобађа статуса полузависне земље

Пише: Пјотр АКОПОВ, Москва

СВИ који сматрају да Путин поводом Украјине неразумно ризикује (или да је чак „сишао с ума“) – ништа не схватају ни у политици и немају појма о његовом карактеру. Утолико пре не схватају каква се геополитичка битка разбуктава испод украјинске кризе.

Сва дејства председника Русије током украјинске кризе сведоче о томе да се он није нимало изменио и да је, напросто, мало ко од његових противника у стању да схвати његове мотиве и оно што га је покретало свих 14 година његове владавине. Заправо, једино што се са Владимиром Путином догодило последњих дана јесте то да је дефинитивно престао да верује у способност лидера западних држава да држе дату реч.

Путина су банално обманули 21. фебруара, па су сви његови потези који су потом уследили били изазвани управо том околношћу.

Из дипломатских извора у окружењу Сергеја Лаврова сазнало се да су Барак Обама и Ангела Меркел молили Путина да утиче на Виктора Јануковича и да га приволи да потпише споразум са опозицијом, онај споразум чији гаранти су била три европска министра иностраних послова.

Путин је то учинио, а већ следећи дан су опозиција и Мајдан преузели сву власт, срушивши све договоре.

Да нећете можда да кажете да је то била револуција и да опозиција више није могла да обуздава народ? Али, ако је то чак и била „револуција“ – зашто је Запад пожурио да одмах призна нову власт, потпуно заборавивши споразум од 21. фебруара? Зашто није ни покушао да охлади главе победника? Јер, бар за то је имао могућности?

Неће ли бити да је Запад био спреман да игра само на заоштравање – да потпаљује конфликт, користећи за то апсолутно сва средства (што је потврђује и деловање тајанствених снајпериста који су убијали истовремено и припаднике „Беркута“ и људе са Мајдана).

Одговор је прост: зато што је долазак на власт у Кијеву антируске владе потпуно одговарао интересима Запада, а још нико није ни имао намеру да „зарезује“ Русију. Зато су се и направили као да су заборавили на оно што су Путина тек мало пре тога молили.

То се назива обмањивање, а то по правилу не пролази тек тако. Тим пре кад се ради о личним односима шефова држава – јер у тим случајевима не обмањују само тебе, него и твоју земљу.

Узгред, САД су пре три године обмануле Дмитрија Медведев, обећавши му – ако у Савету безбедности УН подржи познату резолуцију – да неће нападати Либију. Додуше, поводом те обмане негодовао је је јавно Путин, а не тадашњи председник Русије.

Како је морао да се осећа Владимир Путин после 21. фебруара?

Мора да је схватио да више никаквим речима таквих „партнера“ не сме веровати. Јер, Украјину не само да откидају од Русије (што су сви и без тога схватали), већ настоје да то изведу по најгаднијем убрзаном сценарију.

Реализација споразума од 21. фебруара предвиђала је организовање избора и уставну реформу, са очувањем равнотеже интереса разних региона Украјине. Још је омогућаваала да се земља мало охлади и трезвено оцени све губитке и добитке од сарадње са Русијом или са Западом, а преврат је земљу довео на саму ивицу раскола. Јер, прелазак власти у руке снага са запада Украјине није значио само њихову најезду на права југоистока, него и форсирано закључивање споразума са ЕУ, а кроз неко краће време – и ступање Украјине у НАТО.

При таквом стању ствари, Путин је био напросто принуђен да продемонстрира Западу да Русија ни по коју цену неће дозволити „киднаповање Украјине“. Управо ради тога је најавио могући улазак војске у Украјину, а уследили су апсурдни прекори да он тобоже објављује рат Украјини.

Путин је објавио рат Западу, али – не на украјинској територији, већ у геополитичкој равни.

Подршка Криму у том рату само је демонстрација да Русија започиње велику контраигру и да се Запад с њом мора договарати о конфигурацији нове кијевске власти и не правити се да је заборавио да Руси уопште постоје.

Хистерија до које је дошло на Западу потпуно је природна. Тамо се чуде: па како тако, па ми смо све чинили као и увек, а у прошлости нам је све то полазило за руком.

Англосаксонци су у постсовјетском периоду толико били навикли да диктирају правила игре (а и да их мењају кад год им је било потребно), да су напросто били шокирани кад се испоставило да је Русија решила да диктира своја правила.

Русија се није у то упустила зато што се Путин нешто много изменио и прикупио снагу (наравно, руковођење пуних 14 година једном од најсложенијих земаља света и игре на међународној арени, макар и по туђим правилима, доноси колосално искуство). Много су важније друге околности.

Прво, у геополитици је наступио моменат у којем цео однос снага у свету преживљава полагану, али радикалну реконфигурацију – то сви већ схватају.



Свет се од униполарног креће ка мултиполарном – упркос жељама САД које никако да се помире са заласком своје ере. А при том се све друге земље боје наглих промена јер не желе да испровоцирају рушење светске финансијске архитектуре ни регионалне ратове, поготово што виде да САД, што више слабе, постају све агресивније, у нади да ће им хаос у другим регионима помоћи да продуже своју хегемонију.

Финансијска и класична безбедност практично свих земаља света у некој мери су зависне од америчко Федералног резервног система, ЦИА и Пентагона. А то се све мање свиђа чак и онима (на пример: Немачкој) који се готово више и не сећају како то изгледа бити слободан од Америке.

Сви желе да се осигурају да на њих не падну делови минираних кула које још не падају, па нико не жели да потпали фитиљ. У таквој ситуацији Украјина може одиграти улогу фитиља.

Путин, који представља један од најважнијих центара силе у свету, показује спремност да знатно убрза поменути процес реконфигурације.

Свет „на амерички начин“ ионако је осуђен да нестане, али ће сада његова демонтажа кренути по убрзаном сценарију. Добацивши САД изазов у Украјини – Путин је изванредно прорачунао могућу реакцију Вашингтона и он уопште није против тога да Вашингтон покуша да изолује Русију.

Ако се тога подухвате, Американци ће сами извршити смотру снага којима располажу и стимулисати процес кристализације мултиполарног света.

Американци ће у томе просто-напросто остати без савезника, осим неких чланица НАТО јер Обаму неће подржати ни једна од великих држава, нити регионални блокови. Латинска Америка, Африка, Саудијска Арабија, практично и цео арапски и муслимански свет, Турска, Југоисточна Азија, Индија и кина – нико неће учествовати у блокади Русије.

У изолацији ће се на тај начин наћи земље „велике седморке“, још тачније – саме САД, у друштву са Пољском, Канадом, Аустралијом и прибалтичким државицама. Јер, ни Немачкој, ни Француској, ни Јапану, ни Италији, чак ни Великој Британији – не би ишао на руку прекид веза са Русијом.

Али, још је важнија позиција остатка света у којем су се и нагомилале замерке на рачун „златне милијарде“, са тражењем кардиналне реформе глобалне архитектуре (од кардиналног реформисања светског финансијског система до ширења броја сталних чланова Савета безбедности УН).

Тврдом одбраном својих интереса, Русија ће улити самопоуздање свим осталим играчима и учинити Путина њиховим лидером.

Поврх свега, Путин је био напросто присиљен да одреагује на директну претњу националној безбедности Русије – зато што је губитак Украјине неприхватљив за нашу земљу.

Путин је током прошле године двапут демонстрирао спремност да не попушта: прво поводом Сноудена, а потом поводом Сирије.

Трећа његова победа –до које је дошло у новембру у Украјини – толико је разбеснела Запад да је одлучио да му се – за све и по сваку цену — реваншира управо у Кијеву.

Не схватајући или не желећи да примети оно на шта га је упозорио сам Путин: „Нека нико нема илузија да ће стећи војну надмоћ над Русијом. Ми то никада нећемо дозволити“.

Евроинтеграција Украјине потребна је Западу само ради њеног каснијег увлачења у НАТО, па је Путин – који то одлично разуме – после 21. фебруара, када је Запад одлучио да се уопште не обазире на интересе Русије, схватио да атлантистичко усисавање Малоросије постаје ствар најближе будућности. Путин више није имао одступницу јер је било неопходно хитно продемонстрирати одлучност да се такав сценарио не допусти.

Све у свему, сада смо на прагу најозбиљнијег конфликта са САД за последњих 30 година – не војног сукоба, него оштрог политичког и финансијског раскида који ће покренути смену целе глобалне архитектуре.

Ка томе је све ишло већ више година – од момента када је Русија почела да се ослобађа статуса полузависне земље. Јер, што је Путин деловао слободније – то је Западу постајало јасније да Русија више не пристаје на улогу „млађег партнера“ и да се примиче тренутак када су морали покушати да нас поставе на место.

Путин се спремао за то обе последње године, од преузимања новог председничког мандата – не само на унуташњем, него и на спољном фронту. Зато је започео национализацију елите, повукао моралну и идеолошку границу између нас и Запада и приступио чистки корумпираних и космополитских кадрова, затраживши деофшоризацију економије и учвршћујући позадину.

Наравно, он још много шта унутар земље није успео да поправи, него само да назначи. Али, ништа: сада ће операција „Ослобађање“ ићи убрзаним темпом на два фронта.

]]>
Sat, 29 Mar 2014 20:04:43 +0300 https://avalanews.mypage.ru/putin_e_sa_ukrainom_obavio_geopolitichki_rat_zapadu_1.html
<![CDATA[Са Западом не треба разговарати - треба стварати своју историју]]> https://avalanews.mypage.ru/sa_zapadom_ne_treba_razgovarati_-_treba_stvarati_svou_istor.html РУСИЈА ДАНАС ПОЛАЖЕ ИСПИТ ИЗ ПРАВА ДА ПОСТОЈИ — БЕЗ ПРАВА НА ПОПРАВНИ

 

  • Руководство Русије са САД и ЕУ не треба да губи време. Треба чинити оно што сматрамо да је потребно – спасити нама блиску Украјину од власти таме и лажи. Не треба гледати на Запад. Ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци. Нећемо им бити добри чак ни ако им дамо целу нашу земљу, а себе претворимо у њихове робове
  • Нас би одавно уништили, засули би нас ракетама и бомбама, кад би тамо, на Западу, веровали да за то као одговор не би добили по зубима. Чим Русија постане неспособна да одговори на агресију, напашће нас и избомбардовати без икаквог повода!
  • Не постоји таква земља – Украјина. Постоји наша земља с нашим људима који живе у њој и коју Русију сматрају својом родном земљом, својом Мајком, који су спремни да умру за Њу
  • Лавов и западни део онога што се зове државом Украјина вреди дати – или Пољској, или Мађарској, или Аустрији. Ако остану сами, плашим се да ће умрети од глади
  • За њих Русија није Мајка. Зато их треба пустити да иду куда желе. С миром. Не треба их дирати и светити им се за оно што су учинили с Кијевом.  Они теже да уђу у ЕУ. У реду, треба им пружити могућност да купе карту за тај „Титаник”

Пише:  Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, саветник директора Руског института за стратешка истраживања

ЈА БИХ предложио руководству Русије да не разговара с руководством САД у земаља ЕУ. Да не разговара, не убеђује, не наговара, не тражи њихово разумевање.

С њихове стране никад неће бити разумевања, нити пријатељства. Њих само треба обавештавати о корацима које предузимамо. И то из учтивости. И с надом на то да међу лидерима Западног света још увек постоји неко коме се ум није до краја помрачио и ко је способан да прихвати реалност која га окружује релативно објективно. А још због тога што на Западу, на срећу, има још много обичних људи који су способни да разликују црно од белог.

Зато Русија не треба да губи време. Треба чинити оно што сматрамо да је потребно – спасити нама блиску Украјину од власти таме и лажи. Не треба гледати на Запад. Ми за њих никада нећемо бити добри. Чак и ако им дамо целу нашу земљу, а себе претворимо у њихове робове.

         Зашто се с њима не може разговарати? Постоји много разлога, али сви произлазе из једног, основног  - са злим дусима се, као што је познато, не да не сме да се договара. С њима се чак не сме ни разговарати. Превариће те у сваком случају. И довести до пропасти.

         Сетимо се обећања Запада Горбачову да неће ширити НАТО на Исток и примати у НАТО источноевропске земље – Пољску, Бугарску, Мађарску, Румунију. Где су данас границе НАТО? На границама Русије. А шта су САД и њихови савезници учинили с Либијом, Ираком, Авганистаном? Шта раде са Сиријом?

         Они се понашају цинично и дрско. Крв невиних људи убијених по вољи САД и Западне Европе тражи Божију правду.

         Страшно је и помислити каква судбина чека те тренутне „господаре света” у вечном животу. Мада, они о томе не мисле. Њихов бог је новац. Њихов бог је власт над светом.

         Американци и они који су с њима наслађују се својом некажњивошћу. Њихова бескрајна охолост потпуно их је лишила разума. Зар ће здравомислећи човек водити дијалог с безумником и рачунати на његову адекватну реакцију? Наравно да неће. Па, зашто ми, онда, рачунамо на дијалог са Западом?

         У то да се Западни свет данас удаљио од Бога — не треба убеђивати никога. Ко одлази у Западну Европу, види то. Хришћанске цркве су, најблаже речено, пусте, тамо нема оних који се моле. Али, у многим земљама Европе отишло се још даље.

         Хришћанске цркве су претворене у ресторане или мјузик-холове. Идите у Копенхаген, Женеву, Скандинавију, уопште у Европу и — уверите се сами.

         Многи се питају: зашто се амерички лидери и многи њихови европски вазали понашају као психички болесни људи?

         Само болесном човеку може да падне на памет да бомбардује Сирију (сетите се шта је недавно планирао Барак Обама).

         Само психички болесном човеку, који је потпуно лишен здравог разума и природног осећаја за самоодржање и продужење врсте, може да падне на памет мисао да озакони истополне бракове и пропагира их на све могуће начине (погледајте шта се ради у практично свим земљама Старог Света, да не говорим о Холандији и скандинавским земљама, где се тешко може наћи човек који је остао имун на хомосексуалну заразу).

         Да, са световне тачке гледишта, ти људи нису психички здрави. Али, ако се погледају с духовног аспекта — а управо с те тачке гледишта и треба на све гледати, ако тежиш да схватиш суштину онога што се догађа – постаће јасно да су у њих заиста ушли зли дуси. Њима управљају зли дуси. Цео Запад је већ толико под влашћу духова злобе, да је тешко очекивати од лидера тог света нешто разумно.

         Ми гледамо вести на телевизији из Америке и Европе. Видимо добро обучене џентлмене који цинично причају лажи и бесмислице, леди и фрау које се осмехују и причају то исто. Видимо људе који су присвојили право да решавају судбину човечанства и цинично одлучују о туђим животима. Ми се чудимо зашто ти џентлмени, леди и фрау не виде оно што је очигледно и не успротиве му се, зашто су присвојили право да суде и одлучују, управљају судбином света, а нама, Русима, поричу елементарно право да свету изнесемо истину и бранимо се у условима те тоталне лажи?

         Зар нико још увек не види зашто Запад толико мрзи Русију? Зар то још није јасно? Зато што смо православци. Зато што ми верујемо у Бога, у Њега се уздамо и верујемо Му. Ми још увек следимо Бога, иако је сав остали свет заборавио Бога, иако наши непријатељи – унутрашњи спољни – желе да нас одвоје од Бога.

         Зашто је НАТО без икакве дозволе УН бомбардовао Србију? Зато што је Србија православна.

         Зашто је цео Запад одмах признао независност Косова? Зато што су се Албанци борили против правосланих Срба.

         Нико на Западу није хтео да истражи зверства вођу косовских терориста и актуелног косовског лидера Хашима Тачија, који је непосредно умешан у трговину дрогом и органима заробљених Срба, иако су сви докази, што се каже, на дохват руке.

         Зашто су САД и Западна Европа одмах прогласиле за легитимну власт у Кијеву која је то постала оружаним противуставним превратом? Зашто нико на Западу не жели да слуша да је снајперисте, који су на улицама Кијева убијали како полицајце, тако и своје демонстранте, ангажовала та иста десна опозиција ради погоршања конфликта? Зато што ти узурпатори желе да одвоје православну Украјину од православне Русије и нанесу нам штету која и боли.  

         Русију не слушају и чују на Западу. И никад неће чути. То и не треба очекивати. То се никада неће десити. Запад једноставно хоће да уништи Русију. Зашто? Већ је речено зашто. Зато што смо православци. Зато што се дух злобе бори с Богом и онима који су одани Богу. То никада неће престати. Зато не треба очекивати да ће се Запад икада уразумити.

         Нас би одавно уништили, засули би нас ракетама и бомбама, кад би тамо, на Западу, веровали да за то као одговор не би добили по зубима. Чим Русија постане неспособна да одговори на агресију, напашће нас и избомбардовати без икаквог повода!

         Да би бомбардовао Србију, Либију, Сирију итд. – Запад је покушавао да измисли повод, али само зато што постоји Русија, која се супротставља Западу. Нас ће, ако ми сами то допустимо, бомбардовати без икаквог повода. 

         Ако нестане Русија, доћи ће крај целом свету.

         У Србији кажу: Србија има само два заштитника – Русију на земљи и Бога на небу. Наша православна браћа у Бугарској, Грчкој итд. кажу то исто. Зато Русија мора бити јака. Како у војном смислу, тако и у моралном.

         Не смемо да поклекнемо пред уценама и претњама Запада.

         Они нас неће дирати. Они нас се плаше. Зато што смо још увек јаки. Русија је спас света од царства лажи и таме које желе да успоставе на Земљи САД и њихови европски савезници. А тачније речено, царство лажи и таме које желе да успоставе зли дуси.

         Понављам, са Западним светом не треба разговарати. Треба стварати нашу историју. Онако како је ми видимо! Иначе ће уместо нас на нашој земљи стварати своју историју натрули Американци и Европљани. И за нас у њој неће бити места.

         Русија данас полаже испит из права да постоји. Ако га данас не положимо — неће бити поправног.

         Да, ми узимамо Крим – зато што је он руски. Да, треба вратити Украјину – јер је то наша земља. Украјина — зато што је на крају Русије.

         Не постоји таква земља – Украјина. Постоји наша земља с нашим људима који живе у њој и коју Русију сматрају својом родном земљом, својом Мајком, који су спремни да умру за Њу, онако како је спреман да умре за Русију било ко од нас који живимо у Москви, Тамбову, Ростову, Хабаровску…

         Уосталом, Лавов и западни део онога што се зове државом Украјина вреди дати – или Пољској, или Мађарској, или Аустрији. Ако остану сами, плашим се да ће умрети од глади.

         За њих Русија није Мајка. Зато их треба пустити да иду куда желе. С миром. Не треба их дирати и светити им се за оно што су учинили с Кијевом.

         Они теже да уђу у ЕУ. У реду, треба им пружити могућност да купе карту за тај „Титаник”.

         Објављено на сајту: http://radonezh.ru/92851

]]>
Sat, 29 Mar 2014 19:58:39 +0300 https://avalanews.mypage.ru/sa_zapadom_ne_treba_razgovarati_-_treba_stvarati_svou_istor.html